Mi obitavamo u vremenu, težimo ka večnosti i mali broj nas se oslanja na Božije zakone. Mi obitavamo u današnjici, naše činjenje nas opisuje kao da želimo da završimo život što pre i mali broj nas je oslonjen na motiv kao molitvu. Mi živimo u hipermaterijalizmu, živimo u postdepresivnoj kulturi i mali broj nas još uvek drži moralnu vertikalu.
Božija večnost, teološki slučaj i tri pogleda na vreme
Činjenica da mi živimo u vremenu i da Bog živi u večnosti. Ovo nije teško za shvatiti ali je teško za razumeti. Na ovoj rečenici se temelji uzrok svih problema, pošto ljudi pod izgovorom da su „kratki“ sa vremenom prave različite katastrofe.
Koja pitanja treba nametnuti u ovom tekstu:
- Ako je Bog večan i van vremena, da li on stvara svu istoriju odjednom?
- Da li činjenica da se ono što je istina vremenom menja znači da se Božje znanje menja?
- Kako Bog može biti večan, a ipak ovaploćen kao Isus Hrist ili Dionis ili … u određenom trenutku?
Da bi odgovorili na gornja pitanja, moramo krenuti nekim redom.
Tri pogleda na vreme
Filozofi ponekad govore o tri pogleda na vreme:
- Stav da je samo sadašnjost stvarna (dakle prošlost i budućnost nisu stvarne)
- Pogled da su prošlost i sadašnjost stvarne (ali budućnost nije stvarna)
- Pogled da su prošlost, sadašnjost i budućnost stvarni.
Prvi pogled se ponekad naziva „prezentizam“, jer veruje da postoji samo jedan trenutak koji zaista postoji: upravo sada, sadašnjost. Prema ovom mišljenju, prošlost i budućnost ne postoje. Trenuci u prošlosti su nekada postojali, a trenuci u budućnosti postojaće kasnije, ali sada je jedino realno sadašnjost.
Drugi pogled se ponekad naziva teorijom „blok rasta“, jer se vreme predstavlja kao blok koji raste tokom događaja. Događaji koji su u prošlosti su stvarni, kao i događaji koji se dešavaju u sadašnjosti, na prednjoj ivici bloka, ali budući događaji još ne postoje.
Treći pogled se ponekad naziva „večnost“. Sa ovog stanovišta, prošlost, sadašnjost i budućnost su podjednako stvarni. Sadašnjost je trenutak vremena koji trenutno doživljavamo. Više nemamo pristup trenucima u prošlosti, a još nemamo pristup trenucima u budućnosti, ali oni i dalje postoje.
Koja od ovih teorija je tačna?
Možda je najbolje pitanje koja od ove tri teorije jeste istinita. Ono što mogu reći jeste da univerzalna istina ne postoji. Istina je isključivo individualna. Mi ne možemo imati tuđe viđenje istine, mi doživljavamo istinu onako kako je mi percipiramo. Naša sadržajnost i naše znanje mogu nas navesti na definisanje određenih istina. Ono što je svima isto jeste SUŠTINA. Međutim SUŠTINU nije moguće videti iz ličnosti, već iz bića( tu se možemo vratiti na tekst Relativitet i zakon trojke).
Argumenti iz fizike
Pre sto godina, Albert Ajnštajn je predložio da je vreme u suštini druga dimenzija – četvrta dimenzija, pored tri prostorne dimenzije koje doživljavamo: visina, širina i dužina.
Predložio je da, zajedno, ove dimenzije čine stvarnost koju fizičari sada nazivaju „prostor-vreme“.
Ovaj koncept je izuzetno dobro poslužio fizici. Olakšava opisivanje fizičkih pojava pomoću jednačina, a pokazalo se izuzetno korisnim naučnicima. Shodno tome, savremeni fizičari u velikoj meri naginju ka večnosti.
Ideja o vremenu kao dimenziji se pokazala toliko korisnom, u stvari, da čak i fizičari poput Lija Smolina – koji želi da se vrati na tu ideju – priznaju da je veoma teško zamisliti alternativu koja bi imala smisla. (O tome govori Smolin u svojoj knjizi „Time Reborn“).
Međutim uvođenje vremena nam je dalo i mnoge nejasnoće i mnoge strahove. Pošto vreme za „običan svet“ nije samo fraza, već je i izgovor za razna činjenja.
Argumenti iz filozofije
Ako rezultati fizike nisu konačni, nisu ni rezultati filozofije. Debata o prirodi vremena traje otkako su se stari Grci počeli rvati sa tim pitanjem, i nije se pojavilo definitivno rešenje. Pojedinačni filozof može smatrati da su argumenti postavljeni za jednu ili drugu poziciju najubedljiviji, ali – kao i o većini tema – među filozofima ne postoji definitivan konsenzus.
Filozofi i ne mogu postići konsenzus pošto svako od njih promatra i definiše istinu na svoj način. Nema filozofa ili su retki koji svoje duhovno biće razviju na stupanj na kom je i njihova ličnost. Tako da imamo sujetne jedinke koje pokušavaju da kroz prizmu ličnosti definišu nešto što ne može da se definiše u ličnim granicama.
Teologija daje svoj argument
Koje je to crkveno objašnjenje?
Crkva nema zvanično učenje o prirodi vremena. Određeni ljudi unutar crkve zauzimaju svoje lične stavove po ovom pitanju, ali zvanični stav crkve ne postoji.
Ali ono što Crkva uči o Bogu ima implikacije na prirodu vremena.
Božja Večnost
Crkva uči da je Bog večan.
Čvrsto verujemo i ispovedamo bez rezerve da postoji samo jedan istiniti Bog, večan, beskonačan (immensus), i nepromenljiv, neshvatljiv, svemoguć i neizreciv, Otac i Sin i Sveti Duh; tri osobe, ali jedna suština, suština ili priroda potpuno jednostavna.
U narodnom govoru reći da je nešto večno znači da traje neograničeno vreme. Međutim, kada se primeni na Boga, izraz „večan“ znači nešto drugo: znači da je on potpuno van vremena. Ono što mnoge buni jeste zapravo osnova nerazumevanja. Zato je istina individualna, mi ne možemo svi isto rezonovati, pošto nismo na istom razvojnom stepenu. MEĐUTIM kada smo na nivou SUŠTINE mi možemo rezonovati sa svime.
Klasično teološko objašnjenje večnosti dao je u šestom veku filozof Boetije:
Večnost. . . je istovremeno-celo i savršeno posedovanje beskonačnog života (Uteha filozofije (De consolatione philosophiae) 5:6).
To znači da Božji život nema kraja (on je beskonačan) i da on poseduje sav taj život odjednom (na simultano ceo način). On to ne doživljava iz trenutka u trenutak, kao mi. Božji život stoga nije raspoređen kroz vreme kao što je naš, što znači da je on van vremena.
Kako je Jovan Pavle II objasnio:
Večnost, ona se mora shvatiti kao „nedeljiva, savršena i simultana mogućnost, esencija beskonačnog života“, i stoga kao atribut apsolutnog „izvan vremena“ (Jovan Pavle II, 4. septembar 1985). / mislim da mi je ovaj citat prvi pao na pamet zato što je sam lik kog citiram ostao definisano/nedefinisan, a u isto vreme opisno mogućan.
Božja večnost ne prolazi sa vremenom stvorenog sveta. „Ne poklapa se sa sadašnjošću.“ Ne prethodi mu niti ga „produžuje“ u beskonačnost. . . .
On je večan jer je apsolutna punoća bića koja se ne može razumeti kao zbir fragmenata ili „čestica“ bića koje se menjaju tokom vremena.
Apsolutna punoća bića može se shvatiti samo kao večnost, koja je, kao potpuno i nedeljivo posedovanje tog bića, sopstveni život Božiji.
Bog stoga postoji u onome što teolozi nazivaju „večnim sada” van vremena, sada u kome vreme ne prolazi iz trenutka u trenutak. Stoga se razlikuje od „vremenskog sada“ koje doživljavamo, gde dolaze novi trenuci, a zatim klize u prošlost.
Posledica ovoga je da nema promene u Bogu. Nema napredovanja iz trenutka u trenutak u večnom sada, i tako se nikakva promena ne dešava u Bogu.
Večno sada
Izvan vremena postoji Božije „večno sada“. Unutar vremena postoji sadašnjost koju možemo smatrati „vremenskim sada“. Prva definicija je, po definiciji, nepromenljiva, dok se druga stalno menja. Kako bi se večni, nepromenljivi Bog odnosio prema vremenu koje se stalno menja sada, ako je to jedini trenutak vremena koji postoji?
Pokretanje Univerzuma
Ako je prezentizam istinit u večnom sada, Bog bi stvorio vreme – jedan trenutak („vremensko sada”) koji se neprestano menja, zajedno sa njegovom nepromenljivošću.
Jedna od stvari koja se stalno menja u vezi sa vremenom je ono što je trenutno vreme. Pretpostavimo da je Bog stvorio univerzum u 03:03 ujutru. U tom slučaju:
U trenutku stvaranja, sadašnji vremenski period je 03:03.
Minut nakon kreiranja, sadašnji vremenski period je 03:04.
Dva minuta nakon kreiranja, sadašnji vremenski period je 03:05.
Iz toga sledi da Bog zna sve ove stvari u večnom sada.
Na osnovu svog sveznanja, u večnom sada, Bog zna koliko će biti sati u svim trenucima nakon stvaranja – čak i ako ti trenuci još nisu nastupili.
Hajde sada da postavimo pitanje: Pretpostavimo da je prezentizam istinit i da je stvaran samo sadašnji trenutak, šta Bog zna o onome što postoji?
Primetite da se ne pitamo šta će postojati ili šta je postojalo. Pitamo šta postoji.
Ako postavimo ovo pitanje u trenutku stvaranja, onda ćemo naći sledeće:
Bog zna da je on stvaran, i da postoji nepromenljivo, van vremena.
Bog zna da je univerzum stvaran, i da je po vremenu trenutno 19:35.
Ako postoji samo jedan trenutak vremena, onda 01:01 i 03:03 ne mogu istovremeno biti stvarni. Shodno tome, Bog ne može istovremeno znati da su oni stvarni.
Mislim da sam se i ja sada zbunila ili sam otišla u neki deo koji nisam ni mislila da postoji u mojoj glavi. OK, vraćam se na ono što sam želela napisati. Božija večnost, teološki slučaj i tri pogleda na vreme, mislim da smo naveli sva tri pogleda. Međutim nismo došli do suštine, nismo došli do vremenske suštine.
Vreme kao opisni broj ne postoji. Džaba nosimo sat, vreme je zaista u isto vreme i relativno i večno. Božije vreme ne postoji, Bog je van vremenskog zakona koga mi percipiramo iz ove „dimenzije“. Vremenski okvir isključivo zavisi od naše percepcije. Složićemo se da je vreme nekada elastično, nekada fluidno, nekada… Zapravo vreme zavisi od posmatrača.
Posmatrač i vreme
Ako uzmemo da je posmatrač Bog, shvatićemo teoriju svega i teoriju večnosti.
Međutim ako uzmemo da je posmatrač vremena svako od nas individualno… Onda ćemo shvatiti da svi mi vidimo iste brojke na satu ili na mobilnom telefonu ali naše vreme je prolazilo drugačije. Isto tako mnogi od nas neće osvestiti protekli vremenski period.
Ako je vreme, ovo zemaljsko vreme iluzija, onda je večno Božije vreme determinanta.
Vremenski okviri su fluidni i sve postoji u isto vreme, mi smo ciklični tj naša energija je ciklična dok obrazuje krug koji se prema većini oblikuje i širi. Isto tako vremenski okviri na zemlji su recipročni sa činiocima, i mi ne možemo preći u druge vremenske cikluse dok god se vrtimo u istom krugu.
Kao zaključak ovog teksta stavila bih: Istorijsko ponavljanje događaja. Ove matrice su podsećanje da se vrtimo u krug. Dok ono „večno“ vreme čeka da se probudimo iz sveopšteg haosa i brojki relativnog vremena.
