Šta je realnost? Najpribližnije objašnjenje daćemo sebi ako zatvorimo oči. Šta vidimo tada? Ima li čega opipljivog? Na isti način možemo reći da i kvantna mehanika interpretira sistem.
Postoji li realnost ako je ne posmatramo
Standardni šablon po kom se vodi kvantna mehanika je merenje. Pre samog čina merenja kvantni sistemi koegzistiraju u više stanja. Interpretacija je nemoguća ako merenja nema, međutim i nakon određenih merenja sistemi se uruše. Pre merenja kvantni sistemi mogu voditi paralelne „živote“ i tokove. Kada krenemo u čin merenja, mi dobijamo izvesnu vrednost, ali sistem odmah po merenju doživi „kolaps“…
Ono što nam je 20. vek doneo kao zaključak jeste da mi ne živimo u determinističkom univerzumu. Znači nije moguće predvideti ishod svekog eksperimenta…
Na primer, ako izbacite snop elektrona kroz magnetno polje, polovina elektrona će se zakriviti u jednom smeru, dok će se druga polovina zakriviti u suprotnom smeru. Iako možemo da napravimo matematičke opise gde elektroni idu kao grupa, ne možemo reći u kom pravcu će svaki elektron krenuti dok zapravo ne izvedemo eksperiment.
U kvantnoj mehanici, ovo je poznato kao superpozicija.
Superpozicija je skup svih pozicija istovremeno, pošto sistemi postoje u više stanja do samog čina merenja. Tako da je ovde nemoguće predviteti ikakav rezultat pre čina merenja.
Kvantna mehanika u službi odgovora
Umesto da daje precizna predviđanja o tome kako će sistem reagovati, kvantna mehanika nam govori kako će sistem evoluirati. Kada vršimo merenje, kvantna mehanika nam govori o verovatnoći dobijanja jednog ishoda u odnosu na drugi. RAZLOG: NIJE MOGUĆE PRONIKNUTI U SAMU SUŠTINU, VEĆ KVANTNA MEHANIKA GOVORI U IME SUPERPOZICIJE, DOK UOPŠTE NE ZNA ISHOD SISTEMSKE POZICIJE SAMO JEDNOG REZULTATA.
Standardna kvantna mehanika ne govori o tome kako superpozicija zapravo funkcioniše i kako merenje obavlja posao kolapsa superpozicije i daje samo jedan rezultat. STANDARDNA KVANTNA MEHANIKA JE ZAPRAVO POKUŠAJ INTERPETACIJE MNOŠTVA MERENJA, BEZ MOGUĆNOSTI ANALIZE I PREDIKCIJE.
Šredingerova mačka
Ironično, Ervin Šredinger, jedan od osnivača kvantne teorije (njegova jednačina nam govori kako će superpozicija EVOLUIRATI), kritikovao je ovu liniju razmišljanja. Razvio je svoj čuveni misaoni eksperiment mačka u kutiji, sada poznat kao Šredingerova mačka, kako bi pokazao koliko je kvantna mehanika smešna.
Evo veoma pojednostavljene verzije. Stavite (živu) mačku u kutiju. Takođe stavite u kutiju neku vrstu radioaktivnog elementa koji je vezan za oslobađanje otrovnog gasa. Nije važno kako to radite; poenta je da se u situaciju unese neki sastojak kvantne nesigurnosti. Ako sačekate neko vreme, nećete znati sa sigurnošću da li se element raspao, tako da nećete znati da li je otrovni gas pušten, a time i da li je mačka živa ili mrtva.
U strogom čitanju kvantne mehanike, mačka nije ni živa ni mrtva u ovoj fazi; postoji u kvantnoj superpoziciji i živih i mrtvih. Tek kada otvorimo kutiju znaćemo sa sigurnošću, a to je i čin otvaranja kutije koji omogućava da se superpozicija sruši i da mačka (odjednom) postoji u jednom ili drugom stanju.
Šredinger je iskoristio ovaj argument da izrazi svoje čuđenje da bi ovo mogla biti koherentna teorija univerzuma. Da li zaista treba da verujemo u to dok ne otvorimo kutiju da mačka zapravo ne „postoji“ — barem u normalnom smislu da su stvari uvek definitivno žive ili mrtve, a ne oboje u isto vreme? Za Šredingera je ovo bilo predaleko i on je ubrzo nakon toga prestao da radi na kvantnoj mehanici.
Subatomski svet
Makroskopski svet se ne pokorava kvantnoj mehanici… Barem iz ovog ugla gledano, ovaj svet u kome obitavamo nema dodirnih tačaka sa kvantnom mehanikom. Kvantna mehanika je nastala kako bi objasnila subatomski svet.
Dakle, nema smisla primenjivati kvantna pravila tamo gde im nije mesto. Niels Bohr, još jedan osnivač kvantne mehanike, predložio je ideju „dekoherencije“ kako bi objasnio zašto se subatomski sistemi povinuju kvantnoj mehanici, ali makroskopski sistemi ne.
U ovom pogledu, ono što razumemo kao kvantnu mehaniku je tačno i potpuno za subatomske sisteme. Drugim rečima, stvari poput superpozicije se zaista dešavaju za male čestice. Ali nešto poput mačke u kutiji definitivno nije subatomski sistem; mačka je napravljena od triliona pojedinačnih čestica, koje se stalno miču, sudaraju i prepliću.
Svaki put kada dve od tih čestica udare jedna u drugu i stupe u interakciju, možemo koristiti kvantnu mehaniku da razumemo šta se dešava. Ali kada hiljadu, ili milijardu, ili trilione i trilione čestica uđu u interakciju, kvantna mehanika gubi svoje značenje — ili se „dekoheruje“ — i redovna makroskopska fizika zauzima njeno mesto.
Znači kvantnu mehaniku možemo primeniti na jedan elektron – ali ne i na mačku u kutiji- ona može postojati u egzotičnoj superpoziciji.
Ova priča ima ograničenja. Ono što je najvažnije, nemamo poznati mehanizam za prevođenje kvantne mehanike u makroskopsku fiziku, i ne možemo ukazati na određenu skalu ili situaciju u kojoj se vrši promena. Dakle, iako na papiru zvuči dobro, ovaj model dekoherencije nema mnogo čvrste podloge.
Dakle, postoji li stvarnost kada ne gledamo?
Stvarnost bi mogla da se tumači kao eksperiment sa mačkom. Fokus jedinke daje perceptivnu moć toj istoj jedinci. Tako da će dve jedinke generisati potpuno različite realnosti iako se kreću istom trasom puta u isto vreme. Predikcija jedinke i samo prekongitivno i kongitivno znanje daće joj doživljaj prostora oko sebe. Ljudi ne mogu videti ono za šta nemaju prediskustveni podatak u umu. Ovde se krije čitava tajna.
Makroskopska fizika nije dovoljna sama po sebi da opiše realnost. Niti je kvantna mehanika dovoljno evoluirala kako bi dala ikakav odgovor sem interpretativnog. U samo definisanje realnosti moramo uvesti još par nauka i organoleptički analizirati više stvari.
Kao prvo da li stvarnost postoji ako je ne gledamo?
Konačan odgovor je to je stvar interpretacije.
Isto tako bitno je ko interpretira. Zašto? Zato što OKO(rodopsin) igra glavnu ulogu. Ako bi želeli da se posvetimo realnosti moramo prvo da krenemo od izučavanja očinjeg vida. Ugao prelamanja svetlosti daje jasnu sliku, zamrznuta svetlost je energija u formi materije… Onda dolazimo do poveznice koja nam daje čitav niz i lačane reakcije… ODGOVORI SE NE NALAZE U INTERPRETACIJI, NALAZE SE SEGMENTALNO U SVAKOJ ZAPOSTAVLJENOJ FORMI NAUKE, ČAK I U ONIM IZOPŠTENIM…
