Grigorij Raspućin poznat mnogima kao razvratnik, bludnik i „čudak“. Međutim ono što je fascinantno kod Grigorija jeste ono čime je on ovladao. Nije on bio običan savetnik cara Nikolaja. Šta je zapravo moglo biti obično tada u carskoj Rusiji?
Od istorije do misterije
Ako vreme posmatramo kao linearnu životnu funkciju shvatićemo da je doba u kom je živeo Raspućin bilo sve samo ne obično. Nije to vreme samo puke revolucije, ovo je vreme životne egzibicije i tada „nevidljive“ prohibicije. Ako odemo korak dalje shvatićemo da su baš u slično vreme živeli mnogi koji su pokušavali da ovladaju tajnama „nepoznatog“.
Kontrola uma, tajne lože, proročanstva, ubistva… Ovo se može vezati i za Raspućina ali i za sve ostale koji su živeli u sličnom vremenskom razdoblju. Ko se rodio tih godina? Nikola Tesla, Alister Krouli, Marija Oršić, Lav Tlostoj,… Složićemo se mnogo imena koja su na neki način percepciju života većine izmenili, ne ulazimo u to na koji način….
Vratimo se na Grigorija….
Raspućin
Grigorij je rođen u Pokrovskom u Sibiru 1869. Njegova porodica je bila tipična seljačka porodica koja je živela najviše od poljoprivrede. Grigorijev otac bio je kurir. Zbog stanja u kom su živeli Raspućin je odrastao nepismen ali sa mnogo ispada…
Raspućinov uvid u više svere
Iako je bio nesputan u svojim stremljenjima, Grigorij se sa 28 godina odlučuje da krene na duhovno hodočašće. Od tog momenta kreće njegova spoznaja, preobražaj i opismenjavanje. Grigorij je otišao u manastir Svetog Nikole u Verhoturju. Makarije ga je tamo naučio da čita i piše. U manastiru je proveo nekoliko meseci, kada se vratio kući bio je drugi čovek. Nije imao poroke i u sebi je nosio ono nešto nedokučivo. Godinama nakon povratka iz manastira je putovao kao „sveti lutalica“, svojim propovedima i delanjima okupio je malu grupu njemu posvećenih sledbenika.
U svom preobražaju, preobrazio je čak i podrum roditeljske kuće u improvizovanu crkvu. Njegovi sledbenici su se ovde okupljali, pevali, molili… Dok su oni stremili svojim „čudnim“ performansima, narod je krenuo da priča kako je sam Grigorij postao član sekta Ruske pravoslavne crkve. “ Хлыст“ sekta koja kada se prevede na naš jezik znački „Bič“. Da li je Grigorij bio član sekte pravoslavne crkve „Хлыст“? Sudeći po onome što je radio među aristokratijom možemo da smatramo da jeste ali…
Хлыст sekta poreklo vuče iz dela „Хлыст“. Хлыст-i su verovali da umesto bogosluženja i opštenja sa Svetim Duhom preko sveštenika i svetih tekstova, ljudi mogu direktno da komuniciraju sa višom silom. Jedan muškarac i žena, fizički predstavljaju „Hrista“ i „Majku Božiju“. U samoj sekti praktikovao samobičevanje( mnogi redovi „Dela Božijeg“ imali su ovu praksu) i postizanje božanske milosti grešnim sredstvima, kao što su seksualne orgije. Ovu grupu su crkveni zvaničnici često proganjali i uglavnom su je odricali. Kažemo uglavnom pošto je ipak imala svoju svrhu…
Raspućin je nastavio ovu praksu sa svojom grupom sledbenika.
Raspućin je raspolagao neverovatnom sliom sugestije nad drugima, oči su umele da pričaju podsvesno sa sagovorinikom, njegova moć hipnoze je bila neverovatna.. Isto tako mnogi smatraju da je zloupotrebio Tantru kako bi dobio svoje moći… Međutim ne može mu se sporiti jedno, a to je harizma i uticaj. Početkom 1900. godine Raspućin je bio poznat u monaškim krigovima kao čovek sa velikim moćima. Kako to biva u tadašnje vreme čuda i čudnovatih dešavanja Grigorij putuje u Sankt Petersburg i 1905.godine postaje duhovni vodič, isceljitelj i politički savetnik cara Nikolaja…
Carski savetnik
Ako kažemo carski savetnik i vidimo kakvim je sve moćima raspolagao sam Raspućin shvatićemo kakvim se sve izazovima tadašnja Rusija bavila. To nisu bili obični pritisci, to čak nisu bili ni obični ljudi. Količina znanja kojima su tada pojednici raspolagali nije merljiva sa današnjicom. U današnjim vremenima mi smo mnoge moći uvida izgubili zbog mnogo lošijeg načina života.
Tako da imajte u vidu ovaj gornji pasus kada prevodite današnje stanje i sukobe u kojim se nalazi sama Rusija danas.
Kako je Raspućin postao blizak sa carskom porodicom?
Caričin sin Aleksej je bolovao od hemofilije. Zbog nesposobnosti da se krv zgruša, svako krvarenje po Alekseja bilo je fatalno. Naravno Raspućin je ozdravio mladog Alekseja.
Rat ili prevrat
Sam Raspućin je bio protiv rata ali je ipak savetovao cara da svoje redove kanališe na način na koji je smatrao najboljim. Dok je car bio u ratu, Raspućin kreće da preuzima kontrolu nad aristokratijom i dvorom uopšte. Carica je imala u potpunost poverenje u Grigorija. Grigorij je potpao pod sopsveni uticaj egzibicionizma i krenuo je da grčevito pravi raskol u dvoru bez imalo logike.
Iako je pokušano više atentata na Grigorija mnogi svedoci su mogli da se zakunu da on vaskrsava. U prilog tome govore i Memoari Feliksa Jusupova koji je pisao baš o tom Grigorijevom odbijanju da umre.
Grigorija su trovali kalijum-cijanidom više puta, pucali u njega revolverom ali… Kakav god bio u svojim bogohuljenjima, Grigorij je spoznao praksu kojom je u potpunosti ovladao… Ako se pitate koja je to praksa, morate se vratiti malo unazad i pogledati sve tada ugledne ljude koji su na neki način vešto prikrivali ko su oni zapravo…
Da bi spoznali ono nešto, krenimo od onoga- Ko smo? Isto tako većina koja je uspela da raspolaže onim nečim kao Grigorij je uhvaćena u sopstvenoj destrukciji. Ne radi se tu o sujeti, dovoljno kao takvi umemo da vidimo divljenje drugih, radi se o sopstvenom sabijanju, previše nekontrolisane sile ume da potre samu sebe. To se desilo sa mnogima, iz tog razloga se čovečanstvu sve dozira…
Диван повратак у тематику коју познајем али Етера тако пише да све изгледа као непознаница…
Распућин је био тај ,,кључар“ који је отворио врата дворца свом злу које ће да сиса руску душу у двадесетом веку. Наравно не можемо Романове гледати као невинашца јер је та царевина одавно била трула.
Харизма неких личности је хипнотишућа, поготово за чисте душе које траже идеал живота. Тај осећај сигурности у непознатом, у времену таквог безнађа. Његова их је чаролија ослепела и одвела на гиљотину фотографисања као један од најгнуснијих чинова у историји човечанства.
Данас би његово вештичарење уз Абрамовићку било суверено и не би морао да се скрива. Царева и царица више нема или их је Господ можда тајно крунисао да их такве авети не пронађу лако.
Волим што сам те читао.
Фотографија није делатник у овом случају. Фотографија је скуп фотонизованих обриса. Што ако фотони раде другачије ако се посматрају ( ово је заправо истина)? Што ако фотографија уме да пренесе оно што само ретки виде? Да ли је гиљотина онда само чин преноса усуда на оног ко усуд чини? Нису ли сви у Божим дворима чини се олако препуштали неке ствари онима који кривотворе одређене ствари? Ко је после био у сумпору и киселини? Није ли све Божија идеална пропоција, Божији пресек онај по златном коду? А они делатници са поганим намерама- Има ли их у тим формама?
Лако је неком „чаробњаку“ завести Титулар фамилију која је већ загазила у трулеж опијеног и крхког… Међутим имамо и другу страну новчића- Што ако је само измењена димензија деловања Вишег? Колико добро виде приземни чаробњаци ако им је Земаљско царство Све и Свја? Није ли материја само 0.000000001% садржине видљивога света? На крају ипак све ОПСТАНЕ ако је од СВЕТЛОСТИ.
Ти си, ти си… беседница која чак и у питањима даје одговоре. Ти си читање које себе саму чита али тако да су реченице као логички задаци који сами себе решавају. Вишедимензионални делују као фантастична торта којој не знаш о’ќле прићи, истовремено су репетитивно пријатни као тобоган који парадоксално у спусту узвишује неуронске активности. Једноставно речено уживам да ишчитавам (оно што разумем) твоју лобањицу.
Кад год бих чуо неку тешко појмиву вест у којој човек поништава људскост, бранио сам се кроз измењене релације, то јест кроз измењени угао гледања. Жалећи тог лутка који чини зло нисам допуштао срџби да се усели у мене. Ушашви у те несрећнике оплакивао сам њихову таму, али незадржавајући се предуго јер би истовремено вукла сила у бездан. Колико год да адреналиски делују све те ужасавајуће приче, имам осећај да велики део народа живи у казану у којем их муте тровачи ведрих дана. Зато се толико људи боји и преживљава живот допуштајући да их околина гура у провалије.
Након исцрпљености поистовећивања са тим злочиницима улазио бих у угао жртава које су у тим часима биле беспомоћне, али су тиме куповале Царство Небеско. Тако се сећамо како су 17. јула страдали и Романови али и наш Дража Михајловић. Сви ти грешни људи који су платили цену своје наивности и преданости вишим циљевима којим су служили. Након опраштања остајао је мир и наравно борба за те више идеале, да случајно овај извитоперени свет неизокрене улогу жртве и крвника. Последњих година почео сам да увиђам и трећу коначну релацију а то је објективно, реалистично, бестежинско стање. Заправо то је ово што си рекла када увидиш да је крвник само себе поништио а жртву на пиједестал поставио. Ко је ту коме пресуду написао? Желео сам највише да пишем о том погледу одозго али будем тако напуњен тобом као сит човек. Губи ми се дах у пријатности пуноће унешеног, па се мисаони ток успорава и урања у септум. Ти делујеш као да увек почињеш…
Почињеш – опстајеш – светлиш