Postoji jedan film u kom se ljudi svesno odriču svojih emocija. Oni ne žele da išta osećaju, jednostavno hoće da pređu životni put bez oseta. Takav svet je forma akcije koja ne poseduje reakciju, reakcija je zamrla a jedinka je u potpunom smislu samo činilac. Figure i figurine imaju osobit stav o tome šta žele da iskuse ali ne i da to dožive. Jedino emocija dozvoljava čoveku da proživi momentalni događaj.
Afekat je odraz nestrpljenja i reakcije moždanog sistema na spoljni faktor, on se time brani i reaguje najbliže njemu. Kako će osoba reagovati u afektu u mnogome je važno njeno psihičko stanje. Ljudi koji imaju tu dozu smirenosti u sebi, preći će preko iritirajućeg formata koji je predstavljen od strane spoljnog faktora. Time pokazuju svoju nadmoć nad onim ko pokušava da ih u nekom smislu destabilizuje. Ali od svih kategorija postoji jedna, srčana grupa koja svim silama brani svoja načela. Oni to rade sa prepuno emocija, zalažući se da dok najčešće glasno govore sagovorniku ubeđivanje stigne bar do moždane kore. Takvi ljudi misle, da je njihov stav ispravan, ne razumeju tu formu različitog mišljenja. Pogotovo se ne slažu sa činjenicom da je istina za svakog različita, u zavisnosti iz kog ugla posmatramo. Ako bi ta činjenica doprla do takvih ljudi, gde bi nam kraj bio. Obično takvi ljudi, njihovom srčanošću pokazuju da još uvek imaju dušu. Taj impuls, strasnog zalaganja i glasnogovorništva im samo ne da da sagladaju sve iz više uglova. Periferni vid im se zamaglio, a informacije tumače po predhodnom ubeđenju.
Sterilna tema koja bi se integrisala u naš život više ne bi posedovala srčane jedinke. Plastifikacija razuma je jednaka integracijom svih mozgova u jedan, a mi smo individualci. Svako od nas je unikatan, po otisku prsta, boji glasa, energiji življenja, kada oduzmemo reakciju i emociju dobijemo homogenu smesu- istu. Možda je to futurizam koji ne može da iznikne iz našeg humanizma. Međutim renesansa je davno prošla, a mi smo bukvalno počeli da srljamo u plastifikaciju. Kulturalni momenti koji oplemenjuju emotivno stanje duše, više ne postoje. Emocija je vodilja i odgovr, putokaz i prečica samo mi ne umemo da je sledimo. Mnogi se emocije boje, a zapravo neznaju da je ona jedini uslov da u nečem uspeju.
Plastifikacijom većine dospevamo do konzumerizma, koji je bitan faktor u izdvajanju. Ako ne posedujemo druge bitne atribute, izdvajaćemo se markama, brendovima, robom. Ono što je trebalo biti samo propratni deo života, počinje da biva integralno važno. Mi smo savršeni u razumevanju sopstvenog nerazumevanja kontrasta. U ovom svetu u kojem je integralna parola- Budi bitan!… nudi egocentričnu formu nadrealizma. Takvi nadrealni postajemo karike u lancu sopstvene plastificirane realnosti.