Deepfake ili kada ludilo poludi u vreme kada mu vreme- JESTE ili NIJE. Deepfake je možda naša realnost, sadašnjica i budućnost. Krenuli su mnogi da se bore protiv ovog virusa novog doba ali je on sve jači, imunitet sve slabiji. Zahvaljujući napredku mašinskog učenja, tehnologija jeste sposobna da sve male piksele sakupi u celinu i da „realnu“ sliku. Slika nije realna, ali ume da realnost ugrožava.
Kako smo došli do degradirajućih ideja?
Pisali smo na temu deepfake-a međutim nije deepfake uzrokovao pojavu deepfake-a. Kao prvo da nešto shvatimo, mnoge stvari se naprave mnogo pre no što se to pusti u javnost. Neke stvari jednostavno izađu čini se ni od kuda. Međutim činjenica koja potkrepljuje definiciju- Učitelj se pojavi kada je učenik spreman. Ovde isto može da se primeni ta definicija, mi smo bili spremni za ovu uvrnutu stvar.
Kako smo krenuli da „prizivamo“ duboki problem?
Tako što smo prvo pristali da budemo avatari u nekoj igrici, mreži ili gde god. Isto tako smo pristali da sebe izobličavamo do iznemoglosti. Mi smo toliko unazadili prirodnost, da sada ne možemo da tvrdimo da li je osoba sa slike ta koja sedi ispred nas. Mi smo napravili deepfake pre samog deepfake-a.
Da li deepfake može da posluži?
Pisali smo o Brusu Vilisu koji je prvi dao AMIN za korišćenje njegovog lika u filmovima. On neće glumiti, „gluimiće“ njegov lik kreiran uz pomoć mapiranja i tipologije. Njegov glas biće samo matrički njegov, ali biće sintetički generisan. OK je ovo. On je bolestan, neko će zarađivati, ali masa ljudi će i dalje moći da gleda svog omiljenog glumca.
Znači filmska industrija postaje generalizator i proizvođač likova koji se zasnivaju na pojavnim i pravim likovima. Ovo se donekle možda može shvatiti, mada ako uzemo u obzir da je sve to simulacija ne znamo da li će sve to imati isti efekt. Mnogi neće biti ni svesni da posmatraju deepfake glumca, neki će pristati da to zaborave i eto prašina je bila tri dana i nakon toga hajde da gledamo film.
Deepfake može da koristi i u nekim situacijama kada je bezbednost u pitanju. Svi ti silni državnici, glumci, uticajni novinari, uopšte javne ličnosti trpe prave pritiske javnosti. Ono što je dobro sada im tehnologija omogućava da ako žele zavaraju trag. Privatnost je ipak najskuplji resurs u ovom vremenu. I ovo može jako dobro da se iskoristi u svrhe koje su potrebne, a mogu samo da pomognu.
Gde je problem u DEEP FAKKE-u?
Znanje nije kategorički pojam, ono se čini daje svakome. Kada kažemo znanje mislimo na ono prizemno znanje koje se manualnim radom brusi. Svako znanje koje je usvojeno je fizička funkcija koja se usavršava konstantnim radom. Ovakvo znanje nije kreativno, idejno i ne dovodi do nekih revolucionarnih otkrića. Ovo znanje je jednostavno destruktivno ako je dostupno skoro svima. Ljudi sa prizemnim znanjem pokušavaju da dosegnu velike visine, vide da to ne mogu i onda tu kreće destrukcija da se meša. Metamorfoza destrukkcije dovodi u bunilo prizemnog tvorca, koji ciljano deluje na mase, kako bi pokazao da on ipak ume nešto da napravi. Masa koja ne razmišlja pokušava da imitira sve to i tako se masa usavrši. I onda da degradaciju pretvori u revoluciju koja je kontraproduktivna.
Ako želimo da napravimo nešto, onda ne možemo od prašine stvarati. Prašina jednostavno nije gradivni element, ona je sastav materije u nekom minornom postotku. Stvarati čoveka od blata je kažu moguće nekim obredima. Međutim stvoren čovek od blata je golem, ne i ljidsko biće. Tako mi od materijalnih stvari hoćemo da stvorimo revolutivno otkriće, opet dobijamo samo golem. 100% sastav prašine, pretvara prašinu u prašinu, ne znamo da li je neko mislio da može drugačije.
Mi ne vidimo da pogrešnom upotrebom određenih stvari, ne štetimo nikome drugome no nama samima. Deepfake biće zloupotrebljen na milijardu i jedan način. Ovo će dovesti svet do ivice pucanja. Sumnjaćemo još više, bićemo obmanuti još više, nećemo više ni verovati u ono što vidimo… ZNAČI OBESMISLIĆEMO SVE ONO ŠTO MOŽEMO. I to obesmišljavanje dolazi od nas samih. Niko nije kriv što smo sami sebi nametnuli besmisao kao kategoriju koja nam daje krivu sliku.
Možemo mi još da se ulepšavamo, nadograđujemo, animiramo i sve ostalo. Međutim bez suštine nećemo otići nikuda. Postaćemo i mi prašina koja je samo prašina, prašina se posle nekog vremena ukloni i ostane onaj gladak sjajni deo, ali tu mesta za nas nema…
Mi smo glineni golubovi u kavezu koji smo sami stvorili. Mi ne živimo da bi kreirali, mi živimo da bi se animirali.
Mlađe generacije imaju najviše problema sa prihvatnom činjenicom da se TREBA živeti realnost. Mi smo više od ekrana na dodir. Mašine ne mogu da daju bolju sliku od one koju vidimo mi. Ni starije generacije više nisu ubeđene u to da mi stvaramo svoja iskustva. Mi delimo svoja „nameštena“ iskustva sa drugima putem društvenih medija.
Kada vidimo nekog glumca ili glumicu, mi ne dovodimo u pitanje realnost njihove pojave- mi je usvajamo. Zato možemo da mislimo da se sa 63. godine može izgledati neoštećeno. Sasvim je normalno da slika neke manekenke bude tako dobro slikana, da joj je proporcija tela nesrazmerna. Možda nam je postalo normalno i to da nam prsti na slikama budu duži, stopala od po 49 centimetara i glave veličine jajeta… Sve je to početak deepfake-a. Ali dok to ne shvatimo mi smo i dalje u zabludi da je sve oko nas realno.
Video koncepcija
Nas je strah da nas mašine na poslu ne zamene. Ali zato pristajemo da gledamo i proživljavamo gledano sve ono što je namešteno. Ako bi samo malo odmakli od devnih varijanti sopstvenih pogleda, shvatili bi da mi možda ne doprinosimo svom poslu ili životu dovoljno.
MAŠINA nikada ne može zameniti čoveka. Mašina nema tu mogućnost da preispita validnost i da tačnost na određen način(autoreferencijalni paradoks). Put kojim se mi krećemo jeste put koji i nas odvaja od zdravog rasuđivanja. Tako da je bitno da se prvo izborimo sa tim da nismo u ravni sa mašinama. Kada nam proradi taj čovečiji dar, onda smo spremni da procenimo da li je slika(video) deepfake ili nije. Ipak smo mi ljudi reflektujuća bića, ne može sintetika da nadigra svetiljku.