Od samog početka, bivstvovanja na zemlji ljudski mozak se susreće sa raznim rizicima. Mnogi bi rekli da su glad, strah, klimatske promene itd uticale na evoluciju ljudskog mozga. Međutim ako se udubimo u tematiku shvatićemo da evolutivni proces koga definišemo kao prosperitetni pojam uopšte ne postoji. Mozak je sposoban da percipira i zadrži prediktivnu sadržajnost, na taj način se genetski proenosi informacija.
Da li je naš mozak spreman za „NOVU REALNOST“?
Mozak funkcioniše po principu antene/ okidača. Ono što može u sekundi paralizovati moždanu funkciju je strah, prilikom doživljenog straha mozak daje iracionalni impuls. Tako smo došli u poziciju da mi težimo racionalnosti, a sve smo bliži iracionalnosti. Čovek je pod stalnim osećajem straha, a mozak mu radi na „autopilotu“.
Ljudski mozak nije za ovo vreme?!
Moderan čovek, ima apsolutno nekompatibilan mozak. Današnji čovek ima urođene strahove, one urezane u kodu koji su nam usađeni. Plašimo se grmljavine, paukova, mraka, zmija,… Mi u razvijenom svetu ne trebamo da se plašimo nekih stvari, mi imamo „sigurno tlo pod nogama“. Da li je to zaista tako?
Današnji čovek ne treba da lovi, današnji čovek ode u radnju i obezbedi sebi hranu. Međutim današnji čovek pati od gojaznosti, holesterola, srčanih tegoba… Čega se mi podsvesno plašimo pa proždiremo sve što mislimo da je jestivo?
Ljudski mozak nije evoluirao, mnogi misle da je involuirao. Istina je na sredini, ljudski mozak je samo odbio vertikalnu povezanost. Većina nas je van „mreže“ koja nas čini ljudima.
Zbog delovanja van sistema mi smo samo prividno povezani sa našim neuroreceptorima. Tako odvezani i pušteni sa lanca, mi u 21. veku jesmo spremni za nuklearno samoubistvo.
Da li nam može biti bolje?
Sva sećanja, sve radnje, svi strahovi, boli, patnje su u nama. Svi životni procesi od početka našeg postojanja su zaista u našim genima. Moderan čovek se samo potrudio da potisne ono što poseduje i aktivira samo ono što je sinhrono sa njim. Iracionalnost u današnjem svetu jeste zapravo ogledalo efekat. Mi vidimo ono što smo mi sami.
Mi se halapljivo hranimo, isto tako se halapljivo i prema umu ophodimo. Mi više ne vodimo računa koji sadržaj gledamo, koji sadržaj jedemo, mi postajemo ono što u sebe unosimo i to posle reprodukujemo. Slika i prilika nas samih je celokupna situacija danas.
Da li je naš mozak spreman za „NOVU REALNOST“?
Mi smo još u prelaznom nivou, nikako da shvatimo da je u vertikali poenta.
