Nisam bio u lancima da bi sada nešto kukao i zapomagao, nisam čak ni bol od batina osetio. Malo sam patio zbog svojih izliva nekontrolisanih emocija ali to je u glavnom to. Sve vreme slobodan, a vežan. Zaštićen, a na vetrometini, i isto tako imao, a ipak ništa nemao. Neko je definitivno pogrešno razumeo alate života pa je i nas pogrešno naučio.
Misli svojom glavom, razmišljaj o budućnosti, budi kao i svi ostali, najbolje je da prvo sve naučiš pa da se zaposliš. Nakon svega toga nađi nekog i skrasi se, nema čoveka bez porodice. Moraš imati porodicu da bi te uvažili u društvu, moraš imati bar dvoje dece. Da ne misle da imaš samo jedno i da zaključe da si sebičan. Ne oblači se upadljivo, ne štrči, ne izražavaj svoje mišljenje ko zna zbog čega nekom možeš biti trn u oku. Imaj primerenu garderobu, budi uvek u trendu sa frizurom, idi kod manikira, idi kod pedikira. U zimskoj sezoni planiraj gde ćeš za leto. leti planiraj božićne praznike. Vodi računa o kupovini prati akcije, uvek budi informisan o tome gde šta i koliko košta. Ne zanimaj se mnogo kako je ostalima iz okruženja, nema razloga da dodatno opterećuješ glavu. Za svaku bolest imaš lekove, kupuj lekove koji se reklamiraju. Pre bolesti kupuj vitamine i suplemente za imunizaciju. Ne moraš kuvati, sada je grad pun brzih restorana i omiljene „junk“ hrane, čak to sve sa pićem i dostavljaju. Nakon posla uključi TV, prati vesti budi informisan, prati sport navijaj, sve to ti omogućava diskusiju sa kolegama. Ne možeš štrčati moraš imati šta sa njma da pričaš.
Kada sam pratio sve te upute nije ostajalo vremena za mene, za ono što ja hoću. Bio sam rob sopstvene realnosti dok sam na plećima nosio sve ono što nije deo moje naučene mudrosti. Zašto niko nije rekao da vreme tako brzo prolazi? Emigrirao sam u masu, zarad osećaja bliskosti a otišao od svega onoga što je bila moja suština. Gde je ta sredina? Postoji li ravnoteža koja sve to održava ili je do nas da je mi napravimo?
Zašto me niko nije naučio da ispravno tumačim „morati“ i „činiti sa smislom“? Ili bih tako delovao suviše životno naspram drugih života. Imam osećaj da smo svi upakovani u isto pakovanje, bezlično, sivo i uvek umorno. Konzument pakovanja, koga ta ista ambalaža pakuje u odgovarajuće formate. Ako po tome sudim šta sam kupovao, ja sam onda flaša. Ona flaša koja se reciklira nakon upotrebe, jednokratna primena i završim u najboljem slučaju u reciklažnom delu. U najgorem završio bih u nekom okeanu i zagađivao sve ono što sam voleo gledati na televiziji.
Da nisam žurio za nametnutim životnim temama je bih sve stigao videti i o svemu razmisliti a ovako ja sam samo pakovanje tuđih mišljenja. Sterilna ambalaža i jednokratna primena, ono što ostaje iza mene je naučeno na isto to. Vrtećemo se u krug sve dok neko ne uvidi šta je bitno, a šta jednokratno.