„Najgora opasnost sa kojom se suočavamo jeste ta da nas paralizuju sumnje i strahovi. Tu opasnost donose oni koji napuštaju veru i podsmehuju se nadi. Donose je oni koji šire cinizam i nepoverenje i koji nas pokušavaju zaslepiti kad je pred nama velika prilika.“, Hari Truman
Iako smo čvrsto uvereni, mi naša uverenja menjamo. Na dnevnom nivou,prosečno labilan čovek izmeni uverenja barem tri puta.
Pa koja je to psihološka pozadina naše vere? U ovom vremenu vera je možda jednaka religiji ili je religija potrošila sve simbole vere?
Već hiljadama godina mi živimo u uverenju da se naša vera zasniva na 10 zapovesti. I ta tradicija opstaje na način podsvesnog uverenja da pronašli smo svoj duševni mir. Mi znamo pravila, pravila postoje, zapovesti se prepričavaju ali se grehovi ne broje.
Međutim u ovih zadnjih nekoliko decenija bili smo skloni da se kunemo u neoliberalizam, konzumerizam i individualizam. I ovakva vrsta ideologije sigurno prevazilazi teološke okvire. Konstrukcija vere je popustila, brana preti da totalno otkaže. Međutim na suprot popuštanju religijske konstrukcije i izlasku iz okvira, ujedijnjenje sveta nikada nije bilo bliže. Nas su spojila totalno suprotna načela od zapovesti. Nas je spojilo sve ono što se prećutkuje i ono što se radi iza zavese kada se na bini svetla ugase.
Uverili smo se da sve od jednom može samo da stane. Paralisalo se sve ono u šta smo verovali da konstantno teče. I kada smo ostali sami sa svim tim zamrznutim događajima osetili smo sopstvenu besmislenost.
I naravno serviraju nam se razna znanja koja nas eto blago rečeno nagone ka pozitivnom razmišljanju. Mi ćemo zračiti i mi ćemo zračenjem privlačiti. Ali iz prazne ljuštire se ne može zračiti? Koliko to mi trebamo da isijavamo energije kako bi smo pokrenuli opet točkove naše religije? Imamo li mi vere ako se u religiju ne razumemo? Ili nam je religija postala dobar izgovor prilikom podkusurivanja.
Jedno je možda glavno. Mi sve znamo, mi sve razumemo, ali se ničeg ne pridržavamo. Zapovest je definisana kao naredba. Naredbe postoje da bi se kršile, pravila postoje da se ne poštuju. Međutim kada nas iz nekog razloga opeče mi se brže bolje vratimo na religiju i čitamo zapovesti.
I nije to tako loše i nije ni to tako crno, kada bi samo na tren vratili veru jedno makar zrno.
Da li su ovo ključni momenti? Hoćemo li se bez ikakvog premišljanja vratiti veri? Kada bi vera sa nama igrala šah, mi bi sada bili u mat poziciji. Ako imamo samo jednu činjenicu ispred sebe, shvatićemo da za veru nikada nije bilo bolje vreme. U vremenima blagostanja vera nikad nije bila manja, u vremenima narušenog mira vera diktira.
E sad ako se pitamo- Da li se vraćamo veri samo zbog ubeđenja da nas prečicom vodi do konformizma? Na ovo moramo sami sebi odgovoriti. Ako je odgovor potvrdan, onda nam je još jedan isti krug neminovan.