Pripadnost nije osećaj, pripadnost je više od same identifikacije, pripadnost je dar… Osećaj da ste pripadnik nečega može ozbiljno da utiče na vaš život i tok života. Međutim pripadnost ume biti surova, ume da kali, ponižava i evoluira kroz pripadnika.
Gde pripadamo: Koreni u nama
Ako bi se samo na tren zapitali gde mi to pripadamo, shvatili bi da u sebi samima imamo mnogo odgovora. Mi smo se odavno već identifikovali sa ratnim stradalnicima. Izgradli smo čitave generacije na našoj hrabrosti. Međutim jedno je gajiti drvo sa zdravim korenom, a drugo je kalemiti hrast na stablo ružino. Jednostavno nije održivo.
Imamo mi svoje slabosti, mi smo narod koga su odgajili preci. Međutim mi više nemamo to poreklo, nekako smo se odrodili, mi samo prepričavamo ono što se dogodilo. Interpretiramo bivšu realnost, služimo svrsi i poslušno spuštamo glavu da nas današnjica ne uguši. Mi nemamo više ADEKVATNOST, nemamo POTKREPLJENJE… Ko može da tvrdi da se ovde pre manje od 100 godina rađali junaci?
Nismo najgori daleko od toga, nismo ni najbolji. Mi smo postali ona zlatna sredina. Mislimo da je dobro biti sredina,… Najgore je biti ta sredina! Ono što niti miriše, niti zaudara. Mi smo: ĆUTI MOŽE GORE!!! Dokle nas je to dovelo? Hoćemo li opstati se pitamo, dok jurimo na posao koji mrzimo. Mi smo produkt kažu 90ih, kriv je Tito i Milošević. Izdajnici su nas prodali…
A koga mi prodajemo? Zar nismo već prodali zemlju koju će neki naši daleki potpomci za suvo zlato kupovati. Da li će moći da je kupe? Ko su ti izdanci budućeg naraštaja koji će imati pamet i oštrinu.
Hrabrost, pamet, mudrost i oštrina se nasleđuju. Idu onako ruku pod ruku sa genima. Od dobrog oca i još bolje matere… Kojih roditelja? Čiji si ti? Jesmo li ti majku po splavovima ganjali, dok smo oca iz kafane prenosili. Znači njihov si ti… Pa bićeš ti junak ovog vremena, popićeš ti i jelena i lavova više no što vode protekne rekom po danu…
Naravno nama treba buđenje. Ali ko da se probudi, kada smo taman zaspali. Odustali smo mi od ideje da treba nešto zaslužiti, steći, graditi… Mi smo generacija instant uspeha. Mi smo afilijejt gomila, koja se smeška na insta profilima i krade slike po fejsbucima. Mi smo se pretvorili u hermetičko društvo koje sisa medijski program i veruje u spasenje.
Gori od sve dece
Nismo mi najgori od sve dece. Nemojmo se tešiti, tešenjem se ni jedan problem ne da rešiti. Valjda nam je lakše da tako prolongiramo susret sa nama samima. Jesmo li mi pripadnici onog herojskog naroda? Jesmo li mi pripadnici nebeskih prostranstava? Mi kao potpmci prodavaca svetlosti, mi kao junaci koji su metak primali glasno se smejući, mi kao rod mudraca, mi kao svarga u kolu Božijem… Mi li smo ti? Da li se vidimo? Da li nas ovi od gore mogu identifikovati?
Kada su nas stvarali dobili smo sve blagodeti. Od lepote, preko pameti, suštine i kvantnog uma. Dobili smo VERTIKALU koja se sa vasionom direktno spaja. Od svega toga samo lepotu nekontrolisano cedimo, uništavamo i kinjimo. Čak nam je zbog nekorišćenja izvorne pameti percepcija lepote postala iskrivljena.
Ako se ptiamo gde pripadamo, shvatićemo da smo na RASKRSNICI. Ovo je vreme raskrća, vreme kada se kali i kukolj od žita razdvaja. Mi stojimo u sredini, prkosimo gravitaciji obe strane. Svi nas vuku za rukave i niko da nas se okane. Sredina je najgora uvek si na udaru, obe strane te mrze i žele te na njihovu. Ako bi se samo malo izdigli, shvatili bi da imamo moći da budemo iznad svih njih.
Neke se bitke izgube, ratovi se zbog njih dobiju. Koliko smo mi jaki da shvatimo našu ulogu u ovome vremenu?