Za koga radiš ti?
Ja? Radim za dobrobit ovoga, ovde.
Ne bi se reklo.
Radim, već unazad godinama i decenijama.
Znaš li da sve što si uradio nije bilo u interesu toga.
Kako? Zašto?
Ovde si večito kriv, ne radiš kako valja, ne ponašaš se u skladu sa godinama, ne pratiš trendove. Svojeglavost se ne isplati, isplati se samo klimanje glavom i što manja količina razmišljanja. Nisi u skladu sa svojim prijateljima, zajednicom, nisi u skladu ni sa čim što ovde rezonuje. Ne možeš svetu ugoditi, čak i kada probaš da ugodiš taj isti svet te demantuje u tom ugađanju. Svet je svet, a ti si ti, valjda su najsrećniji oni koji imaju svoju viziju misije.
Najgore je kad umreš pre smti. Živ zakopan među gomilama istih, hodajućih leševa. Dobija li se napismeno licencirana izjava da pristaješ da glumiš šraf svog sopstvenog zatvora? Mislim ako smo mi već u matrici znači li to da sami sebe ukucavamo u mesto sa kog ne možemo da pobegnemo.
Kako li je to biti istinski slobodan? Dok ti ne nameću radikalne obaveze i moranja,… Zapravo mi ništa i ne moramo, mi se samo trudimo da to ispoštujemo. Mi želimo da budemo prihvatljivi za okolinu i tu nastaje sva problematika. Trudeći se da ugodimo okolini mi postajemo ono što oni navodno žele, nikako svoji i nikako drugčiji. Tako skrojeni mi jurimo tuđe snove i iluzije, a svoje istinske razloge življenja ubijamo i zakopavamo u skrivenim delovima naše svesti. Prvi korak nakon amputacije sopstvenog individualizma, mi osećamo rasterećenje. Manje nas boli i manje nas guši sada kada smo kompenzovali sobstvo za racionalni deo stvarnosti. Рacio je i onako sada jednak svugde, tako da nećemo mnogo odstupati.
Međutim nakon pređenih par kilometara glava je prazna i ne može se setiti ko si. Oseća neopisivu potrebu da pobegne u prirodu i traži spoznanje. To što je olako deponovala i amputirala, sada traži kroz razne načine čak je u stanju i da plati kako bi došla idealne ravnoteže unutarnje. Tada putevi bivaju sve duži i teži, a u nama nešto vri i mrvi sve one šarene iluzije.
Tako si i ti, radio protiv sebe i došao u poziciju da ne umeš da se iskreno smeješ. Ima li načina da se sve ukupno vrati originalu? Ne gledaj original, original je možda deo falsifikata. Interpretacija životne staze je odraz umetnika, a umetnost nastaje kada se upotpuni slika. Gledaj na sebe poput stvaraoca, ono što od ponuđenog sačiniš tvoje je delo, ne kolektivno. Od nas hiljadu ne vidi svako istu istinu, nije svest u oku kolektivnih blejača, već u oku posmatrača.
Bravo
Хвалааа хвалааа