Misli

Stoicizam i moderno doba

Stoicizam je filozofija života. Život je sa delanjem skopčan, ali sta se dešava u savremenom svetu kada prosečan čovek jeste udaljen od svega. Prividno moderni čovek upravlja životom, međutim privid je samo privid.

Stoicizam i moderno doba

Da li nam stoicizam može pomoći prilikom donošenja odluka?

Prosečan čovek u 21. veku ima ogromni problem sa donošenjem odluka. Današnji čovek se olako odriče odgovornosti, najlakše je modernom čoveku da okrivi druge za neuspeh. Međutim ako se vratimo na one koji donose odluke, donošenje odluka je ogroman (i ponekad bolan) deo svakodnevnog života.

Procenjuje se da prosečna osoba dnevno donese preko 35.000 odluka; to je otprilike jedna odluka na svake dve sekunde! Od toga šta da obučemo do toga šta da jedemo do kada da spavamo, donošenje odluka prožima naš svakodnevni život, i nije ni čudo što ljudi vekovima traže pomoć da olakšaju ovaj proces. Srećom, postoji mnogo načina da se pojednostavi ovaj aspekt vašeg života, a jedan od najboljih je da koristite stoičke prakse.

Stoicizam je drevna filozofija koju je oko 300. godine pre nove ere razvio helenista Zenon iz Citiuma. Njegova verovanja su brzo privukla sledbenike, a stoicizam je ubrzo postao jedan od najpopularnijih načina života. Šireći se širom Grčke i Rima, stoicizam naglašava važnost mudrosti, vrline i življenja u skladu sa prirodom. Iako se stoici često zamišljaju kao grubi i neoprostivi, njihova verovanja su dovela do radosnog života, delom zahvaljujući njihovom jednostavnom načinu razmišljanja. Danas njihova učenja mogu biti od pomoći za sve, od postizanja sreće do povećanja uspeha. Ali stoicizam je posebno pogodan za donošenje odluka jer su njegove osnovne prakse korisne za čišćenje uma, izoštravanje fokusa i klasifikaciju prioriteta.

Univerzalni razum dominira

Najvažnije uverenje stoicizma je da logos, ili Univerzalni razum, dominira. Zenonovo temeljno verovanje je bilo da se mora živeti u skladu sa razumom da bi se živelo dobro. U svetu ispunjenom odlukama, to znači da čovek mora da donosi odluke u skladu sa razumom da bi živeo dobro. Jednostavno rečeno, pravite razumne (logične) izbore.

Možda zvuči očigledno – ko bi izabrao nelogičnu opciju? — ali u praksi je teže nego što se čini. Stoici su se vekovima borili kako da žive u skladu sa razumom.

Stoici su verovali da postoje dve kategorije u koje se sve na svetu može uklopiti: stvari koje možete da kontrolišete (naime svoje misli i akcije) i one koje ne možete (sve ostalo). Zašto gubiti vreme razmišljajući o onim stvarima koje nisu u vašoj kontroli? Nijedna odluka koju donesete neće imati uticaja, zato je izbacite iz uma, ne brinite o tome i sačuvajte svoju energiju za hiljade drugih odluka koje još morate da donesete.

Stoici su – možda neslavno – poznati po svojoj doktrini ravnodušnosti. Oni veruju da je od vitalnog značaja da se odvojite od spoljnog uticaja. Cilj im je da se učine ravnodušnim prema svemu što je izvan sebe i svojoj težnji za postizanjem najboljeg. Iako ovo može izgledati kao stroga životna politika, može biti izuzetno korisna prilikom donošenja odluka. Umesto da se osećate pod pritiskom u izboru, slobodni ste da odredite prioritet svojih potreba i izaberete put koji za vas ima najviše smisla, čak i ako nije ono što drugi očekuju. Stoicizam vas može naučiti kako da se odvojite od potreba drugih, što je važan deo donošenja najbolje odluke koju možete.

Stoici su zagovornici „memento mori“ ili „sećanje na smrt“ na latinskom. Praksa je prilično jednostavna: pomislite na najgori ishod odluke (obično smrt) i pomirite se s tim. Onda, sve što se desi ne izgleda tako loše. Ako očekujete najgore, nikada nećete biti razočarani.

Zadržavanje ovakvog načina razmišljanja za odluke omogućava ljudima da priznaju da izbor možda neće ići kako oni žele, ali to neće biti najgori scenario. Ističe značaj — ili beznačajnost — svake odluke.

Namere su važnije od rezultata

Važno stoičko učenje stavlja donošenje odluka u perspektivu: namere su važnije od rezultata. . Ali stoicizam nas podseća da posledice nisu važne. Prošli ste kroz proces donošenja odluke – samo danas njih preko 35.000 – sa namerom da postignete određene rezultate. Ne odugovlačite proces koji muči nerve brinući se o rezultatima. Učinili ste sve što ste mogli, a šta će se dalje desiti više nije na vama. Imajte u vidu da namera kreira, kakva vam je energija u tom trenutku takav će biti i rezultat. Ako ste usklađeni sa svojom odlukom, i emotivno stabilni ishod vaše odluke biće najbolji mogući po vas. Kako znamo? Zato što je se u našoj realnosti krajnja kreacija- skup namera i magnetnog naboja.

9 thoughts on “Stoicizam i moderno doba

  1. Mitar Sorajić каже:

    Тако се радујем што читам твоје редове. Једни од најдивнијих тренутака ове године се евоцирају кроз овај препознатљив стил писања. Ти тако то лепо упакујеш да се тако сложено само распростре у глави. Рећи ћу само да је равнодушност инкопатибилна са животом и да су емоције курсори који нам дају енергију да идемо до циљева, па макар они били и погрешни, јер намера креира. Онај који не зна да ли сме да пише али се осећа тако добро док чита…

    1. Irena Marinković каже:

      Равнодушност се овде односи на исход. ЗНачи емоција креира акцију, али не она површна емоција већ емоција која покреће стање бића. Након предузете акције која је инспирисана УНИВЕРЗАЛНИМ УМОМ пошто је повезаност са КОСМИЧКОМ ВЕРТИКАЛОМ БИТНА, долази до отпуштања ИСХОДА и апсолутне равнодушности. Пошто након акције све остало није на нама и није пожељно да се губи енергија.

  2. Митар Сорајић каже:

    Како бити равнодушан према исходу ако су емоције покренуле лавину? То би било као да смо ми одвојени од Вертикале (Бога) и као да смо покренули акцију просто јер је Он то од нас очекивао и ми смо му то учинили па нек је носи, чик да не испуни космичке законе. То је објективизирање стварности у којој се емоције везују за ракету и испаљују тачном јачином и израчунатом брзином, тако да исход бива отпуштен без интереса шта смо желели да постигнемо. Ракета ће можда стићи на одредиште али без емоција. Ако су праве емоције заиста креирале акцију у пуноћи сопства онда смо и ми сукреатори исхода иако ће наравно све бити по Његовој вољи. Он жели стално подизање температуре наше љубави и да сваког трена будемо будни како нас не би заледио прерушени квар у руху равнодушности. Зато ћемо када предузмемо све акције наставити са најјачом борбом а то је молитва да све буде добро, и онда ће Господ дати добар свршетак.

    1. Irena Marinković каже:

      Често су емоције низ хемијских реакција које немају гарант одржања. Ако нас осећај довољно држи, онда крећемо са циљем реализације. ЧОВЕК УНОСИ СЕБЕ ЦЕЛОГ КАКО БИ НЕШТО УРАДИО, ПОКРЕНУО И РЕАЛИЗОВАО. Док иде путем испуњења циља он не мисли о исходу, већ о самом делу. БИТНО ЈЕ НЕ БИТИ ВЕЗАН ЗА ИСХОД НО ЗА СТВЕРАЊЕ ДЕЛА, НА ТАЈ НАЧИН ИСХОД НИЈЕ ВЕЗАН ЗА ЕМОЦИЈУ, ВЕЋ ЈЕ ИСКЉУЧИВО ПОКРЕТ, ДЕЛАЊЕ ВЕЗАНО СА ИСКОНСКИМ ОСЕЋАЈЕМ ИСПУЊЕЊА. Када се људи моле они често моле за исход или поправку самог исхода, то значи да онај ко моли нема контролу над започетим и ту се губи нит која је СТАЊЕ ОДРЖАЊА И РЕАЛИЗАЦИЈЕ.

  3. Митар Сорајић каже:

    Човек који миси о делу већма него о исходу је или верујући, који зна да исход зависи од Вишњег и да ће бити баш онакав какав треба да буде, па због тога чини све што је у његовој моћи да дело буде на врхунцу. Већина услед маловерја упада у аутоматизацију и пушта да га живот носи, правдајући се судбином а заправо иде линијом мањег отпора и утапа се у равнодушност. У оба случаја наилазимо на невреме у којем се или боримо заједно са Христом и исход је сигурна победа или остајемо на другој страни. У том већ исходованом поразу свака акција антиципира анксиозност која нас опет води у апатију. Молитва је директно контролисање исхода којим смо увек задовољни, молећи се чак из правца исхода (који још није дошао): ,,Слава Богу на свему“.

    1. Irena Marinković каже:

      Не, некада суштина није добити РЕАЛИЗОВАН ИСХОД. Некда је суштина само прећи пут док правиш акцију која треба да сачини исход, то је учење о СОБСТВУ. И у једном и у другом случају, и у једном и у другом исходу/ ПОСТИГНУТ ЦИЉ или ПРЕЂЕНИ ПУТ човек има ИСКУСТВЕНУ ФОРМУ КОЈА СЕ УРЕЗУЈЕ У ПРЕДИСКУСТВЕНУ СЛИКУ КАКО БИ ЊЕГОВЕ ДАЉЕ РЕПРОДУКЦИЈЕ ИМАЛЕ СПОЗНАЈУ И САЗНАЊЕ О ЕТАПАМА ЕВОЛУТИВНИХ ПРОЦЕСА. Тако су неки људи већ рођењем ДОБИЛИ СПОЗНАЈУ/ ЕПИГЕНЕТИКА. Тако да НИТИ СУДБИНА, НИТИ ИСХОД ИГРАЈУ УЛОГУ ВЕЋ ПРЕЂЕНИ ПУТ. Тако да је равнодушност у РЕАЛИЗАЦИЈИ КРАЈЊЕГ ИСХОДА АПСУРД. Увек се деси оно што ТРЕБА ДА СЕ ДЕСИ, БИО ТО ПРЕЂЕНИ ПУТ ИЛИ РЕАЛИЗОВАН ИСХОД.

  4. Митар Сорајић каже:

    Једини исход ка ком тежимо је да Господ буде са нама. Свако од нас се рађа аутентичан и свачији пут је различит али гледамо у исход као матицу којој тежимо. Ту се разликујемо од животиња које иду углавном истим путевима (и далеко им је лакше него нама) и исход им је сигуран. Заиста пут је тај који се оцењује да ли ћемо на крају бити препознати или ћемо залутати.
    Епигенетика ће одиграти значајну улогу али само ако је пут предака био у љубави са Богом, иначе ће бити: ,,Очеви једу кисело грожђе, синовима трну зуби“. Опет је пут тај који се једино цени јер се и са тешким наследним факторима могу достићи те богоугодне спознаје. Уколико нам Он као једини исход није стално мерило онда се неће десити оно што треба него ћемо залутати.

    Волим што сам с тобом ове године водио овакве разговоре и што сам пливао у твојим мислима. Заиста си драгоцена спознаја…

    1. Irena Marinković каже:

      Исход није битан. Исход је продукт ДЕЛАЊА. Битан је ПРЕЂЕНИ ПУТ. ЈА САМ СПОЗНАЈНА ОСОБА, ШТО ДА КАЖЕМ!!!

  5. Mitar Sorajić каже:

    И ово је исход са све узвиком. Свако емотивно искакање (или кроз осмех или кроз узвик) из жљеба разумског аутомата чини суштину односа. Све те каприце колико год ме коштале омогућиле су да те видим као особу, а не као збир разумних речи лепог профила. Праштај и хвала ти – још један исход раширених руку за све што сам добио од тебе.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *